Adiós ríos, adiós fontes

Adiós ríos, adiós fontes
adiós, regatos pequenos;
adiós, vista dos meus ollos,
non sei cándo nos veremos.

Miña terra, miña terra,
terra donde m’eu criei,
hortiña que quero tanto,
figueiriñas que prantei.

Prados, ríos, arboredas,
pinares que move o vento,
paxariños piadores,
casiña d’o meu contento.

Muiño dos castañares,
noites craras do luar,
campaniñas timbradoiras
da igrexiña do lugar.

Amoriñas das silveiras
que eu lle daba ó meu amor,
camiñiños antre o millo,
¡adiós para sempre adiós!

¡Adiós, gloria! ¡Adiós, contento!
¡Deixo a casa onde nacín,
deixo a aldea que conoso,
por un mundo que non vin!

Deixo amigos por extraños,
deixo a veiga polo mar;
deixo, en fin, canto ben quero…
¡quén puidera non deixar!

[…]

Adiós, adiós, que me vou,
herbiñas do camposanto,
donde meu pai se enterrou,
herbiñas que biquei tanto,
terriña que nos criou.

[…]

Xa se oien lonxe, moi lonxe,
as campanas do pomar;
para min, ¡ai!, coitadiño,
nunca máis han de tocar.

[…]

¡Adiós tamén, queridiña…
Adiós por sempre quizáis!…
Dígoche este adiós chorando
desde a beiriña do mar.

Non me olvides, queridiña,
si morro de soidás…
tantas légoas mar adentro…
¡Miña casiña!, ¡meu lar!

Zbogom rijeke, zbogom izvori

Zbogom rijeke; zbogom izvori;
zbogom potoci maleni;
zbogom, pogledu mojih očiju,
ne znam kada ćemo se vidjeti.

Zemljo moja, zemljo moja,
zemljo u kojoj sam odrasla,
vrte koji toliko volim,
smokve koje sam posadila.

Livade, rijeke, drveća,
borovi što ih vjetar njiše,
ptičice koje cvrkuću,
kućo moje radosti.

Mline kestenika,
Noći jasnog mjeseca,
zvona koja se čuju
s mjesne crkve.

Plodovi s grmova kupina
kojima sam davala svoju ljubav,
putevi između kukuruza,
zbogom, zbogom zauvijek!

Zbogom slava! Zbogom radosti!
ostavljam kuću u kojoj se rodih,
ostavljam selo koje znam,
zbog svijeta kojeg ne vidjeh!

Ostavljam prijatelje zbog stranaca,
ostavljam nizine zbog mora,
ostavljam, uostalom, kada bih najrađe…
kamo sreće da ih ne ostavljam!

[…]

Zbogom, zbogom jer idem,
trave s posvećene zemlje,
gdje pokopan je otac moj,
trave koje sam toliko ljubila,
zemljo koja nas je odgojila.

[…]

Već se čuju daleko, iz daljine,
zvona s O Pomara,
za mene, ah, znaj,
nikad više neće zvoniti.

[…]

Zbogom također draga…
Zbogom možda i zauvijek!
Govorim ti ovo zbogom plačući
s obale mora.

Ne zaboravi me draga,
ako umrem od samoće…
tako daleko…
moja kuća!, moj dom!

TRADUCIÓN AO CROATA DE KARLA ŠEMIGA

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

DESCARGAR POEMA-CARTEL

descargar-pdf
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

< VOLVER A ROSALÍA É MUNDIAL
Share