Airiños, airiños, aires
Airiños, airiños, aires,
airiños da miña terra,
airiños, airiños, aires,
airiños levaime a ela.
Sin ela vivir non podo,
non podo vivir contenta,
que a donde queira que vaia
cróbeme unha sombra espesa.
Cróbeme unha espesa nube
tal preñada de tormentas,
tal de soidás preñada
que a miña vida envenena.
Levaime, levaime, airiños,
como unha folliña seca,
que seca tamén me puxo
a callentura que queima.
¡Ay! si non me levás pronto,
airiños da miña terra,
si non me levás, airiños,
quisais xa non me conesan,
que a frebe que de min come
vaime consumindo lenta,
e no meu corazonciño
tamén traidora se ceiba.
[…]
Levaime, levaime, airiños,
levaime a donde espera
unha nai, que por min chora,
un pai que sin min n´alenta,
un irman por quen daría
a sangue das miñas venas,
e un amoriño, a quen alma
e vida prometera.
Si pronto non me levades
¡ay! morrerei de tristeza,
soia, nunha terra estraña
donde estraña me alomean,
donde todo canto, miro,
todo me dice ¡Estranxeira!
¡Ay! miña probe casiña!
¡Ay! miña vaca vermella,
años que balás nos montes
pombas qu´arrulás nas eiras,
mozas que atruxás bailando
redobre das castañetas,
[…]
¡Ai! quen fora paxariño
de leves alas lixeiras
¡Ai! con que prisa voara
toliña de tan contenta,
para cantar á alborada
nos campos da miña terra!
Agora mesmo partira,
partira como unha frecha,
sin medo as sombras da noite,
sin medo a noite negra;
e que chovera ou ventara,
e que ventara ou chovera,
voaría, voaría
hasta que alcansase a vela.
Pero non son paxariño
e irei morrendo de pena,
xa en lagrimas convertida,
xa en sospiriños desfeita.
[…]
Non permitás que aquí morra,
airiños da miña terra,
que inda penso que de morta
hei de sospirar por ela.
Aínda penso, airiños, aires,
que dimpois de morta sea
e aló polo campo santo,
donde enterrada me teñan,
pasés na calada noite
runxindo antre a folla seca,
ou murmurando medrosos
antre as brancas calaveras;
inda dimpois de mortiña,
airiños da miña terra,
Heivos de berrar: “ ¡Airiños,
airiños, levaime a ela!
Vjetriću, vjetriću, vjetre
Vjetriću, vjetriću, vjetre,
vjetre moje zemlje,
vjetriću, vjetriću, vjetre,
vjetriću nosi me k njoj.
Bez nje živjeti ne mogu,
zadovoljna biti ne mogu,
jer gdje god da pođem
prekriva me sjena teška.
Prekriva me oblak težak
toliko pun oluje,
toliko samoćom ispunjen
koja truje moj život.
Nosi me, nosi me vjetriću,
kao list suhi,
jer me suhom također ostavila
vrućina koja udara.
Ah, ne odvedeš li me uskoro,
vjetriću moje zemlje,
ne odvedeš li me, vjetriću,
možda me više neće poznati,
jer vrućina koje se sa mnom hrani
izjeda me polako,
i u mojem se srdašcu
također izdajica hrani.
[…]
Nosi me, nosi me vjetriću,
nosi me gdje me čeka
majka koja za mnom plače,
otac koji bez mene ne diše,
brat za kojeg bih dala
krv iz vena svojih,
i ljubav, kojoj bih dušu
i život obećala.
Ne odvedeš li me uskoro
ah, umrijet ću od tuge,
sama, u stranoj zemlji,
gdje me stranom smatraju,
gdje sve što vidim,
sve mi kaže: Strankinjo!
Ah, kućice moja jadna!
Ah, kravo moja crvena!
Janjad, što u planinama mekeće,
golubice što guguću na gumnima,
mladi omamljeni plesom
uz zvuk kastanjeta,
[…]
Ah, da mi je biti ptica
krila laganih,
Ah, kako bih letjela žurno
luda od tolike sreće,
da pjevam zori
na poljima moje zemlje!
Krenula bih odmah sada,
krenula poput strijele,
bez straha od sjena noćnih,
bez straha od noći crne;
i kišilo il puhalo,
i puhalo il kišilo,
letjela bih, letjela
sve dok je ne bih vidjela.
Ali nisam ptica
i umrijet ću od tuge,
već sam suzama prekrivena,
već uzdasima slomljena.
[…]
Ne dopusti da ovdje umrem,
vjetriću moje zemlje,
jer mislim da ću i mrtva
čeznuti za njom.
Čak mislim, vjetriću, vjetre,
da ćeš nakon moje smrti,
tamo na posvećenoj zemlji,
gdje će me pokopati,
proći u noći tihoj
šuštajući između listova suhih,
ili mrmljajući u strahu
između lubanja bijelih;
čak ću i nakon smrti
vjetriću moje zemlje,
vikati: Vjetriću,
vjetriću, nosi me k njoj!
TRADUCIÓN AO CROATA DE KARLA ŠEMIGA
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
DESCARGAR CARTEL-POEMA
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .